Грешници у редовима стоје. Коштуњава

Госпођа смрт игра им на бледим испијеним

лицима. Смеју јој се јер уз тако познати

шум чаша које испијају се између проклетих

нада очекују еманципацију тела, слободу духа,

смрадове ритуала и после тога хладан поглед

ситних очију. Куда иде ово Царство изгубљено?

Иде ка самоуништењу као трн што себи

крчи пут кроз месо… Ветрови су посустали

и ноћ тамна копрену своју баци.

Нестаде Царство у понору Нојеве барке и осташе

само сведоци неми у раљама промашених снова својих.

 .

С.С.Л: “Изгубљено царство“