Милорад Куљић: Осмех


Душа ме твоја к’о судњег познала
кад бејах слеп за говоре Духа.
Љубављу ми буђење изазвала
по коме те познах изнебуха.

Са мном се потом магија збила
иако не хтедох што ме задеси.
Ватра ми чудна отпоре сломила.
Севнули ми сви исконски осмеси.

Гладам у Сунце из рупе пећинске
па Сунчев сјај ми осмехом заискри.
Неимарим врх куле Вавилонске
следећи осмех што небо бистри.

Исти ме осмех на броду срео
док бродих преко океана.
У Новом свету нађох свој део.
Снађе ме душа усудом дана.

На крову света док планинарих
сред леденица што кости трну
бљесну на небу па се огрејах
чаробни осмех што буди тмину.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s