Милоје Стевановић: Рвање


Кад се оно јампут намано вођенаке они Мирко Ковачевић препричо нам казивање Милорада Живковића, његовог ђеда по мајци му Марији, о једној

догодовштини из времена Великог рата. Била, вели тај ђед Милорад, у време оно, нека Перса удовица. Широка жена. Шира но дуља, Бог те мили сами. Има једна пјесма, кад гој е чуем ја се сјетим веселе Персе. Та пјесма иде вако:

Рече чича да ме жени,

Чича оће, стрина неће,

Ја се одох сам женити,

на злу коњу, на магарцу,

Прођок село, разбих чело,

прођок друго, разбих уво,

Прођок треће, разбих плеће,

у четвртом, коло игра,

И у колу једна мома,

аршин дуга, два широка.

Само што Перса није била мома, но жена ор педесетак година.

И, почек вам причати, с пролећа у оно ратно време, ми копали крај Мораве. Нема волова за орање. Нема коња. Нема људи. Све то ошло у рат, па потље преко Албаније тамо до сињег мора. Њиве копају само жене, чкартови и

ми голобради дечкићи.

Ђе рекок чкартови, причало се тамонак, кода нас, како е нека Зора добила од човека писмо у ком је он прекоро. Каже, дозно сам да си се спетљала с оним чкартом Ристивоевим. Треба, вели, да те бидне срамота од задњице, кад немаш образа. Ја вођенак војуем за отаџбину, а ти нашла да шараш по селу. Још, каже, с ким? Са једним чкартом чкартавим. Потље, тако причају, њему Зора оправила одговор, па му натруковала вако:

 Драги мој и највољенији човече, нит је тебе до рата, нит је мене до чкарта. Али што се мора, мора – поздравља те твоја Зора.

Да не заборавим ђе стадок. Копамо ти, нас дваестак, жене и ми мушкарчићи, жито. Што се мора мора, што викаше она Зора. Жене остале без људи, ал уз шалу и заврканцију некако лашње прођу дани и сва та мука.

Наједном Перса стаде, подбочи се, по- гледну, нако, с висине нас дечаке и каже:

− Шта сте ви, каже вели, к’о врапци, могу све, бре, да вас поообаљујем и у

Мораву побацам.

Ух, бемти чаканац. Сви глају у нас, а ми се, мешчини, још више смањисмо.

− Шта то, Персо, рече? – пита Живка.

− То што сте чули. Могу све да иг пообаљујем и у Мораву побацам ко мачиће.

А Драгољуб, неки, Ћурковић, бијаше највећи међ-нама, искочопери се, нако, ко маче на џигарицу, па вели:

− А бил се ти Персо смела са мном порвати?

Што не би, рече Перса, па нако шира но дуља, зграби Драгољуба, врд тамо, врд вамо, дрм, дрм, дрм и баци га о ледину ко торбицу. Обали га, Бог те мили сами. Ко ништа. Слеће му шајкача у они врбак. Ми, остали, још више се смањисмо. Згодно нас срамота. Виримо у Персу ко мишови из сплачињаре. У том неко рече:

− Би л се, ти Милораде, смео с Персом порвати?

Ух, бемти чаканац, ђе ме нађе? Шта сад да радим? Ја сам бијо најмањи од свијуг, ал сам се извеџбо у рвању ш чобанима. Реко, не знам да л би смео, ал ако се мора, није тешко. Ако е Перса обалила Драгољуба, није она вила

Равијојла.

− Јој, врапцу један, оди вамо да те згњечим и заврљачим у Мораву.

И пође ти она к мене. Немадок куд но се ватам у коштац. Не могу ласно да е обуватим. Муке грдне, уватити је не мош. Шира но дуља. Навали Перса, дрм, дрм, оће д-удави и д-обали. Ку ће моја срамота? Ја ти се некако извијем,

па јој подбијем ногу. У том ти гекну Перса о земљу. Коно плас паде пода ме а ја запливак одозго по њој.

− Е, вала да сам јуче умрела не би веровала шта ово жгебче мож д-уради. Ни мањег створења ни очкопернијег нисам виђела.

Тако, вели, рекла Перса отресајући сукњу. И тако ти ја њојзи показак шта е коза вунен брав, реко тај ђед Мирков, Милорад.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s