Пишем вам – шта бих знала боље?

И шта вам више могу рећи?

Сад зависи од ваше воље

презрење ваше да л’ ћу стећи.

Ал’ ако вас мој удес худи

бар мало троне и узбуди,

ви ме се нећете одрећи.

.

Да ћутим ја сам прво хтјела,

и за срамоту мојих јада

не бисте знали ви ни сада,

бар да се надам да сам смјела

да ћете опет к нама доћи

и да ћу бар и ријетко моћи

у селу да вас видим нашем,

да се веселим гласу вашем,

да вам што кажем, па да затим

о истом мислим и да патим

дане и ноћи дуге сама

док не дођете опет к нама.

Ал’ особењак ви сте, знамо,

и тешка вам је селска чама,

а ми… ми ничим не блистамо,

но искрено смо ради вама.

Што дођосте у наше село?

У степи, гдје мој живот траје,

ја не бих срела вас зацијело

и не бих знала патња шта је.

Смиривши бурне осјећаје,

можда бих једном (ко ће знати?)

по срцу нашла друга вјерна

и била бих му жена смјерна,

а својој дјеци добра мати.

.

Други!… А не, ја ником не би’

на свијету дала срце своје!

Одувијек тако писано је…

Небо је мене дало теби;

мој живот сав је јамство био

да ћу те срести измеђ’ људи;

знам, бог је тебе упутио,

мој заштитник до гроба буди…

У снове си ми долазио,

и невиђен си био мио,

твој поглед ме је свуд прогањ’о,

у души давно глас одзвањ’о…

.

Не, није ми се сан то снио,

јер чим си уш’о, ја сам знала,

сва премрла и успламсала,

и рекла: он је ово био!

Ја тебе често слушах сама;

говорио си са мном једном

кад просјаку помагах биједном

и када блажих молитвама

буру и јад у срцу чедном.

Зар ниси ти и оног трена,

о привиђење моје драго,

промак’о кроз ноћ као сјена,

над узглавље се моје саг’о

и шапнуо ми ријечи наде

љубави пуне и искрене?

Ко си ти? Чувар душе младе

ил’ кобни дух што куша мене?

Утишај сумње што ме гуше.

Можда су све то сање моје,

заблуде једне младе душе,

а сасвим друго суђено је…

Нек буде тако! Што да кријем?

Милости твојој дајем себе,

пред тобом сузе бола лијем

и молим заштиту од тебе…

Помисли: ја сам овдје сама

и никог нема да ме схвати,

сустајем и мој ум се слама,

а нијемо моје срце пати.

Чекам те: наде глас у мени

бар погледом оживи једним,

или из тешког сна ме прени

прекором горким и праведним.

Заврших! Да прочитам стрепим…

Од стида више немам даха…

Ал’ ваша част ми јамчи лијепим

и предајем се њој без страха…