Александар Пушкин: Татјанино писмо Оњегину
Пишем вам – шта бих знала боље?
И шта вам више могу рећи?
Сад зависи од ваше воље
презрење ваше да л’ ћу стећи.
Ал’ ако вас мој удес худи
бар мало троне и узбуди,
ви ме се нећете одрећи.
.
Да ћутим ја сам прво хтјела,
и за срамоту мојих јада
не бисте знали ви ни сада,
бар да се надам да сам смјела
да ћете опет к нама доћи
и да ћу бар и ријетко моћи
у селу да вас видим нашем,
да се веселим гласу вашем,
да вам што кажем, па да затим
о истом мислим и да патим
дане и ноћи дуге сама
док не дођете опет к нама.
Ал’ особењак ви сте, знамо,
и тешка вам је селска чама,
а ми… ми ничим не блистамо,
но искрено смо ради вама.
Што дођосте у наше село?
У степи, гдје мој живот траје,
ја не бих срела вас зацијело
и не бих знала патња шта је.
Смиривши бурне осјећаје,
можда бих једном (ко ће знати?)
по срцу нашла друга вјерна
и била бих му жена смјерна,
а својој дјеци добра мати.
.
Други!… А не, ја ником не би’
на свијету дала срце своје!
Одувијек тако писано је…
Небо је мене дало теби;
мој живот сав је јамство био
да ћу те срести измеђ’ људи;
знам, бог је тебе упутио,
мој заштитник до гроба буди…
У снове си ми долазио,
и невиђен си био мио,
твој поглед ме је свуд прогањ’о,
у души давно глас одзвањ’о…
.
Не, није ми се сан то снио,
јер чим си уш’о, ја сам знала,
сва премрла и успламсала,
и рекла: он је ово био!
Ја тебе често слушах сама;
говорио си са мном једном
кад просјаку помагах биједном
и када блажих молитвама
буру и јад у срцу чедном.
Зар ниси ти и оног трена,
о привиђење моје драго,
промак’о кроз ноћ као сјена,
над узглавље се моје саг’о
и шапнуо ми ријечи наде
љубави пуне и искрене?
Ко си ти? Чувар душе младе
ил’ кобни дух што куша мене?
Утишај сумње што ме гуше.
Можда су све то сање моје,
заблуде једне младе душе,
а сасвим друго суђено је…
Нек буде тако! Што да кријем?
Милости твојој дајем себе,
пред тобом сузе бола лијем
и молим заштиту од тебе…
Помисли: ја сам овдје сама
и никог нема да ме схвати,
сустајем и мој ум се слама,
а нијемо моје срце пати.
Чекам те: наде глас у мени
бар погледом оживи једним,
или из тешког сна ме прени
прекором горким и праведним.
Заврших! Да прочитам стрепим…
Од стида више немам даха…
Ал’ ваша част ми јамчи лијепим
и предајем се њој без страха…