Кад овде чујем птичицу, да тихо поје,

увек се за њом окренем, док чежња обузме срце моје

.

Али њихова песма, овде, не може да ме узбуди,

да дирне срце моје и радошћу напуни груди.

.

Прекрасних птичица има овде, што узлетају ка

небеском своду, али шта им лепота вреди кад певати не могу?

.

О, где је твоја песма, шево, певачу, Лужице, без примера,

коју над главама ратара извијаш у хиљаду трилера

–

Где си, најдражи госту наших Блата, славују убави,

што у сутону, без предаха, певаш своју песму љубави..?

.

Песме птичица овде више не могу слушати,

па ћеш и ти, песмо моја, ускоро заћутати…

.

Птица опет около лети и тихо поје,

окрећем се за њом, док у грудима дрхти срце моје..

.

Поезија Лужичких Срба