Милан Николић Изано: Деспот Стефан и куле тајног знања


Србија, крајем 14-ог века, а можда и сад.

Након вишедеценијских сукоба, непрекидних борби, добијених ратова и изгубљене слободе, али и изгубљених ратова и лажно стечених права, Србија се поново нашла усред игре великих светских моћника за превласт њихових држава над територијом која је од Бога благодетима подарена. Област, која се може назвати Рајем на Земљи.

Људи: лепи, високи, оштроумни, вични, насмејани, дружељубиви, верни своме роду и Свевишњем… Али и ратоборни, горди, сумњичави, неповерљиви, јер су их сви они који су им обећали миран пут у небески рај, одвели пречицом у поџемни пакао.

Природа: реке, шуме и ливаде пуне животиња кротких и неукротивих, руде сребра и злата, плодна земља и где год са ње да убереш, можеш здраво да једеш. Па опет, изрод и ту светињу огадио. Заразио је разбојништвом.

Нажалост, изгинули су или су постали мањина они што су народ, поштењем и чашћу, чували од хорди зла. Нова властела је настала од издајника, лопужа и убица. У њима мудрости ни за гутљај. Светлост нестала. Људи тумарају у тами. Нигде нема бистрог извора да се са њега напије народ жељан знања. Вође научиле једино како себе да удовоље, док су становништву оставили да сами одаберу начин са којим ће што боље и више, за своје напаћене животе, од њих да измоле.

И одједном, долази спас у лику дванаестогодишњег дечака. Оца су му убили. Кнегињу-мајку претворили у потчињену особу, а сестру удали за султана. Ипак, он у свем том проклетству, чежњи, тузи и болу, проналази начин да укроти осиону властелу и заведе ред у опустошеној држави. Уметност и наука му постају смернице и водиље за управљање државом. У њима је пронашао ослонац да би се на прави начин подигао из губитничког осећања које разара душу, до владара који влада душом. Знао је да ће га духовност спасити од болести духа и уздигнути његово биће из таме пропасти до светлости звезда. Посветио се писаној речи и стваралаштву.

Где је сличност између некада и сада? У свему, једино нема мудрог дванаестогодишњака – деспота Стефана Лазаревића. Племића, књижевника и главног витеза витешког реда Змаја.

О његовом животу и о историјској улози не желим да пишем. О томе је мање-више све речено. Намера ми је да пишем о његовим делима, али не о оним видљивим и свима нама лако разумљивим, већ о стваралаштву које је малом броју људи разумљиво и намерно сакривено. Једино неуки и лакомислени људи могу закључити како је деспот Стефан био вођа витешког реда Змаја зато што је био богат, снажан, добар војсковођа или пак због тога што је био лудо храбар. Не, он је био предводник двадесетчетворице величанствених витезова јер је био најбољи познавалац тајног езотеријског знања.

Како, шта је он то свето знао?

Његово најпознатије књижевно дело ,,Слово љубве’’, писано је у стилској фигури акростиха. Данашњи историчари не знају коме је посвећено. Како да знању када не разумеју и не могу се поистоветити са чињеницом какав свет могу да створе срце и ум духовног учитеља. Матрица, направљена од речи и стихова, изговорених и написаних у посебним формама математичких комбинација, постаје мрежа исплетена невидљивим нитима над главама свих нас. Од давнина је познато да је време увек садашње, тако да се чврсти чворови мреже не могу тек тако расплести или уклонити. Учинили су наши непријатељи све да униште, спале и сакрију сва његова дела. Ипак, духовна вертикала споја неба и земље опстаје вековима и сви они домаћи издајници, који су покушали да се одрекну неба зарад земаљског богатства и славе, нестали су и нестаће у смраду свог пепела. Отишли су или ће отићи тамо одакле врелина ватре повратак онемогућава.

Онај који зна да гради речима, зна да сазида и здања која ће вековима да одрже кроз миленијуме прикупљене спознаје једног народа. Наравно да је Светац био један од њих и на својим грађевинама утиснуо је старе ознаке за време о којима је и сам Свети Сава од старијих учио. Симбол времена у нашем роду су увек биле укрштене линије неба и земље. За њих се зна од великог потопа до данас. Зато, једном и за свагда треба престати са причом да Винчанско писмо није било писмо јер је то потпуно тачно. Оно је било много више и значајније по човека него ова данашња азбука и њена слова. То су били симболи који су повезивали космичка пространства, звезде и планете са планетом Земљом и човеком. Објашњавали су наш настанак, како здраво живети, шта у животу чинити и како да се са света оде, а да се не нестане.

Знајући све ово, кога још може да зачуди зашто је црвенокоси владар градио нову престоницу Србије и манастир Манасију окружене са по једанаест кула, од којих је увек једна била без бедема, такозвана донжон кула. Кула – тамница у којој се чувају заробљеници. У манастиру се једино у њу не може ући са бедема, а ни у београдској за тако нешто није било потребе, јер је она била и остала на ушћу две велике реке. Нама је она данас позната као Небојшина кула.

Ако се питате зашто баш једанаест кула. Одговор је једноставан. Тај број означава свест, а њу ништа не сме да ограничава. Зато је та једна увек била без било каквог окружења. Слободна да директно комуницира са небом и духовном вертикалом. Светлост да тражи од неба, а таму да шаље под земљу. Наравно, сазидао је премудри деспот и манастире по Космају. Већину од њих је обнављао, а поједине, од камена темељца до крова сам зидао. Немојте да помислите како им је случајно и тек тако бирао места где ће их саградити. Не! Он и његови грађевински инжењери су одлично познавали математику, астрологију и природне науке, тако да су сви манастири саграђени у златном пресеку да као целина чине крст у крсту. Било је девет манастира на Космају, данас су у употреби само два, Тресије и Павловац, док је манастир Кастаљан и даље у рушевинама. И баш ту, на тим рушевинама, моја маленкост је присуствовала научним мерењима која су показала да је на месту где је био олтар, најјаче електро-магнетно зрачење. Веровали или не, ту је извор електричне струје, који долази из дубине земље, довољан да осветли сва космајска села. Непрекидан је и константан је тај нехерцијални талас у свом успињању из утробе земље до нечег тамо иза свих звезда. Где су осталих шест? Прекриле их шума и трава Космаја, као и небрига нараштаја.

Једно од значајних утврђења његове државе је био и Жрнов на Авали. Деспот Стефан га је обновио и са њега будно мотрио на своју нову престоницу. Здравим зрном и духовном маном, хранио је свој род. Такође, кула на њему је била без бедема. По предању, утврђење је ту било и пре Римљана. Ко га је сазидао, не знам, али знам да су тек половином петнаестог века Турци око њега направили бедеме. Краљ Александар Карађорђевић, 1934-те године, топовима и експлозивом сравнио га је са земљом, а његово камење је разнео и уградио у разне друге грађевине. Свима је познато шта се недуго затим догодило са краљем и његовом краљевином. Зашто сам написао ову причу? Желим да упозорим и себе и друге да се неба не смемо одрећи. Није нам дато да разарамо изграђено, већ да чувамо и да градимо оно што више силе желе од нас. Тајно знање је у речима пуних љубави. Славите љубав и небеска свест ће славити вас. Куле се граде у нама, а свест се уздиже кроз нас. Извор свих болести је у духу, а лек за њих је у срцу. И некада и сад. Манасија – рођен у срцу љубави.

Деспот Стефан Лазаревић: Слово Љубве

најслађему и најљубазнијему,

и од срца мога нераздвојноме,

и много, двоструко жељеноме,

и у премудрости обилноме,

царства мојега искреноме,

(име рекавши),

у Господу љубазан целив,

уједно и милости наше,

неоскудно даровање.

Лето и пролеће Господ сазда,

као што и псалмопевац рече,

и у њима красоте многе:

птицама брзо, весеља брзо прелетање,

и горама врхове,

и луговима пространства,

и пољима ширине;

и ваздуха тананог

дивним неким таласима брујање:

и земаљске дароносе

од мирисних цветова, и травносне;

али и саме човекове природе

обнављање и веселост

достојно ко да искаже?

Ово све, ипак,

и друга чудна дела Божја,

која ни оштровидни ум

сагледати не може,

љубав превазилази.

И није чудо,

јер Бог је љубав,

као што рече Јован син громов.

Варање никакво у љубави места нема.

Јер Каин, љубави туђ, Авељу рече:

“Изиђимо у поље”.

Оштро некако и бистротечно

љубави је дело,

врлину сваку превазилази.

Љубав Давид лепо украшава,

рекавши: “Као миро на главу,

што силази на браду Аронову,

и као роса аермонска,

што на горе силази Сионске”.

Узљубите љубав,

младићи и девојке,

за љубав прикладни;

али право и незазорно,

да младићство и девство не повредите,

којим се природа наша

Божанској присаједињује,

да Божанство не узнегодује.

Јер апостол рече:

“Духа Светога Божјега не растужујте,

Којим се запечатисте

јавно у крштењу”.

Бејасмо заједно и један другом близу,

било телом или духом,

но да ли горе, да ли реке

раздвојише нас,

Давид да рече: “Горе Гелвујске,

да не сиђе на вас ни дажд, ни роса,

јер не сачувасте Саула,

ни Јонатана”!

О безлобља Давидова,

чујте, цареви, чујте!

Саула ли оплакујеш, нађени?

Јер нађох, рече Бог,

човека по срцу моме.

Ветрови да се с рекама сукобе,

и да исуше,

као за Мојсија море,

као за Исуса судије,

ћивота ради Јордан.

Еда би се опет саставили,

и видели се опет,

љубављу се опет сјединили

у самом Христу Богу нашем,

Коме слава са Оцем

и са Светим Духом

у бескрајне векове,

АМИН.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s