Владислав Петковић Дис: Први сусрет
Једно послеподне – не сећам се које –
ишли сте лагано и погнуте главе,
а око Вас ваздух, светлост и мир стоје,
а над Вама небо боје јасноплаве.
.
Сенку и с њом мене водили сте собом…
Силна дрскост беше овладала мноме;
Ја сам само знао бити њеним робом –
да Вас пратим, гледам на домаку своме.
.
На уличном углу застали сте мало
и мени се нагло окренули лако…
Пред оком што на ме кроз поглед је пало
.
ко укопан стадох сав поражен тако.
Ни видео нисам тада Ваше лице –
само Вам се збуњен јавих нехотице.