Радица Матушки: Вила и вук
У планинском бедру удари оркана,
ветровити зналац свих тајни ваздуха.
На врху пропланка Вила седи сама
и са нежном песмом дозива свог Вука.
.
Затресе се венац стрмене планине,
зашушташе шуме, зажубори поток
и јато се птица вину у висине,
сачека их жељно бел облака обод.
.
Насмеши се Вила и расплете косу,
храстовина стара дошапну јој тихо:
„Ено, твога Вука. Гази траве росу,
трчат тако хитро не мож други нико.“.
.
Изронише зене из густине шумске,
с погледом на Вилу Вук се преобрази,
више него човек, природе му људске,
поглед му наједном постао је блажи.
.
Небо обасјава Тар’ богиња Сунца,
греје љубав тавну минулих времена,
док се на планини спајају два срца,
он је Вук и човек, она Вила – жена.
.
Сви митови света утихнуше приче,
ниједна се бајка не мери с љубављу
која из дубине коренова ниче
и траје за вечност, српском завичају.