Драгош Пајић: Ходочашће
Праскозорје се надвило над селом,
јутарња измаглица пуни плућа
густом смоластом пеном.
Негде суморно крче црева дрвећа
у шуми храстовој,
одјек аветињски пробија трубе
слушних рањивих илузија,
дави ужасна мемла снагом
небокрилних разгранатих дисајних ткива.
.
На удољици пророци саможиво
разарају трозупцем достојанство укаљано
а човек граби ка морању,
загрцнуто, замишљено, без предрасуда,
у кораке који га вуку у сивило.
.
На врху закрешта сова,
авангардним хуком наговештава,
нота бене, тријумф фатаморгана
прозеблог дана у коме опстанак
нуди сирова људска горчина.
.
Ритам се мења када се суновратно
пење секући опорост планине,
па снажно завесла крилима пркоса
и надвлада пирамиду висине
огрезлу у растињу сиротиње
и безгласја нестајања.
.
Бризнула несавладивост опстанка
у сунчевом ходочашћу по утринама
а он, горостас међу бубама,
одлучује коме ће поклонити
небодарно умеће спасења.