Драгош Пајић: Ходочашће


Праскозорје се надвило над селом,

јутарња измаглица пуни плућа

густом смоластом пеном.

Негде суморно крче црева дрвећа

у шуми храстовој,

одјек аветињски пробија трубе

слушних рањивих илузија,

дави ужасна мемла снагом

небокрилних разгранатих дисајних ткива.

.

На удољици пророци саможиво

разарају трозупцем достојанство укаљано

а човек граби ка морању,

загрцнуто, замишљено, без предрасуда,

у кораке који га вуку у сивило.

.

На врху закрешта сова,

авангардним хуком наговештава,

нота бене, тријумф фатаморгана

прозеблог дана у коме опстанак

нуди сирова људска горчина.

.

Ритам се мења када се суновратно

пење секући опорост планине,

па снажно завесла крилима пркоса

и надвлада пирамиду висине

огрезлу у растињу сиротиње

и безгласја нестајања.

.

Бризнула несавладивост опстанка

у сунчевом ходочашћу по утринама

а он, горостас међу бубама,

одлучује коме ће поклонити

небодарно умеће спасења.

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s