Александар Пушкин: Зимско Вече


Бура маглом небо крије,

вихор сњежни фијуче,

то ко звер она завија

и ко дете заплаче.

.

То кров од ње остарели

сламом нама зашуми,

то ко путник закаснели

у окна нам удари.

.

Наша стара колибица тужна,

тамна само спи.

А што ли ми, о старице,

уз оканце ћутиш ти?

.

Ил од буре завијања

уморна си, друже мој,

ил вретена твог зујања

опио те тихи пој?

.

Пијмо, добра друго наша,

за младости моје јад,

пиј од боли, гђе је чаша?

Срцу бит ће лакше тад.

.

Пој ми песму како ј’ птица

преко мора живела.

Пој како је девојчица

зором воду носила.

.

Бура маглом небо крије,

вихор снежни фијуче,

то ко звијер она завија

и ко дијете заплаче.

.

Пијмо, добра друго наша

за младости моје јад,

пиј од боли, гђе је чаша?

Срцу бит ће лакше тад.

Фото: Никола Педовић, Г. Дубац – Гуча

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s