Србољуб Митић: Одасвуд свет


Висине и дубине небеске

Једном пољубиће се

У малој топлој кости

.

Још ми срце испред чела лети

Још ме око окованог води

Страобама куд не смеју пусти

.

Кроз прозор велике куће види се

Међу високим запаљеним свећама

Угашен неко

.

Једном неки човек плугом извалио

Зарђали нож пројар

Врло важан

.

У планини у изби каменој

Мати сина у наћвама купа

Детенце се кроз камење сјаји

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s