Владимир Мајаковски: Па ипак
Улица се провалила ко ноћ сифилистика.
Река- сладострашће, расплинута у слини.
Одбацивши рубље до последњег листића,
паркови се срамно стеру у јунској врућини.
.
Изађох на трг,
крај осветљен густо
паде ми на главу ко риђа перика.
И плаше се људи- из мојих се уста
копрцају ноге несвареног крика.
.
Али осудити ме неће и неће дићи грају
ко пророку пред ноге ставиће до цвета цвет.
Сви ти разваљених носева знају, ја њихов сам поет.
.
Ко крчма плаши ме ваш страшни суд!
Мене ће јединог кроз горуће здање
проститутке понети ко светињу свуд
и Богу показати као оправдање.
.
И Бог ће над књигом мојом да пусти сузе!
То нису речи, већ грчеви- гомила збита‚!
И небом потрчаће , под мишку их узев,
знацима својим, задихан, да их чита.