Велика Томић: Трешња
Дођоше људи неки
и на ћошковима пољане
побадаше колце на све четири стране.
Ту ће бити тај основац
за наш будући мали дворац.
Ископаше темеље од пола метра
и по обичају жртвоваше петла.
Пршти крв на све стране
вековно огњиште ту да остане.
Док се тако темељ гради
размишљах, коју воћку да садим.
Купих трешњу крупну и сочну
посадих је на леву страну бочну.
Расла је трешња, расла су деца
у њу се клели као у Свеца.
На њој се свакога дана
љуљала два малишана.
Дођоше нека зла времена
кућа на пола завршена.
Моја су плећа још нејака
а уз градњу и два мала ђака.
У таквом се стању
баца коцка на цену мању.
Разгласих на сва звона
„На продају кућа са два плафона“.
Дође један гастарбајтер стари
и својом се имовином поче да хвали
ману се за џеп и штос извади
испружих руку, ал` ме син повуче.
„Мама! Да ли си ти од јуче?!
Је л` нећу више смети
на нашу трешњу се попети?“
Како сметнух тако с ума
нашу трешњу, нашег Свеца?!
Зар да ме прокуну моја деца?!
Суза низ образ се скотрља.
Ту се ја тргнем….
„Опростите, погодбу желим да оповргнем.“
Оста наш дворац и наша Трешња
освајаше се ту врхови Монт Евереста
уз цвркут птица кафе сам пила
расним се плодом сладила.
И једног дана
одох преко океана
одморе сјајне
проводих испод крошње бајне.
После двадесет шест лета
синова порука тужна и мала…
„Трешња је пала“
Суза се низ образ скотрља…
„Не плачи, посадићу две
таман да љуљаш унуке“