Велика Томић: Трешња


Дођоше људи неки

и на ћошковима пољане

побадаше колце на све четири стране.

Ту ће бити тај основац

за наш будући мали дворац.

Ископаше темеље од пола метра

и по обичају жртвоваше петла.

Пршти крв на све стране

вековно огњиште ту да остане.

Док се тако темељ гради

размишљах, коју воћку да садим.

Купих трешњу крупну и сочну

посадих је на леву страну бочну.

Расла је трешња, расла су деца

у њу се клели као у Свеца.

На њој се свакога дана

љуљала два малишана.

Дођоше нека зла времена

кућа на пола завршена.

Моја су плећа још нејака

а уз градњу и два мала ђака.

У таквом се стању

баца коцка на цену мању.

Разгласих на сва звона

„На продају кућа са два плафона“.

Дође један гастарбајтер стари

и својом се имовином поче да хвали

ману се за џеп и штос извади

испружих руку, ал` ме син повуче.

„Мама! Да ли си ти од јуче?!

Је л` нећу више смети

на нашу трешњу се попети?“

Како сметнух тако с ума

нашу трешњу, нашег Свеца?!

Зар да ме прокуну моја деца?!

Суза низ образ се скотрља.

Ту се ја тргнем….

„Опростите, погодбу желим да оповргнем.“

Оста наш дворац и наша Трешња

освајаше се ту врхови Монт Евереста

уз цвркут птица кафе сам пила

расним се плодом сладила.

И једног дана

одох преко океана

одморе сјајне

проводих испод крошње бајне.

После двадесет шест лета

синова порука тужна и мала…

„Трешња је пала“

Суза се низ образ скотрља…

„Не плачи, посадићу две

таман да љуљаш унуке“

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s