
ти си сада нај ја и болно смо слични
планина си горда а ја медбрежуљак
ти небо у води, вртлог непомични
огледан у мени гладни најнежуљак
.
и бол нам је нова, тако слатко иста
слепа раздаљина два стопљена длана
мој велики невид у оку ти блиста
сузу док ми враћас вечно насмејана
.
у мојим тег ногама ходови ти леже
пут у облаке пред тобом се рађа
стопогледна трептиш док пред нама беже
крманоши најљубавних потонулих лађа
–
са рамена бацамо огртач од рана
да ходамо путем ојачаног сунца
твоја је светлија,моја тамна страна
јер сада од себе два смо ми бегунца