ти си сада нај ја и болно смо слични

планина си горда а ја медбрежуљак

ти небо у води, вртлог непомични

огледан у мени гладни најнежуљак

.

и бол нам је нова, тако слатко иста

слепа раздаљина два стопљена длана

мој велики невид у оку ти блиста

сузу док ми враћас вечно насмејана

.

у мојим тег ногама ходови ти леже

пут у облаке пред тобом се рађа

стопогледна трептиш док пред нама беже

крманоши најљубавних потонулих лађа

–

са рамена бацамо огртач од рана

да ходамо путем ојачаног сунца

твоја је светлија,моја тамна страна

јер сада од себе два смо ми бегунца