Радица Матушки: На крају, почетак


Небо се сјури ка земном путу,

трагове живота утаба.

И сунце одапе стрелу љуту,

преко старог плота, прохуја дуж поља житна.

.

Сећања саткана, поглед ми сетан,

дах ветра нежну свилу мота.

Љубих земљу, праг, не прогањах змију кућарку,

топле ми руке од дединог огњила.

.

Детињства трен у мени заста,

а као да се издах спрема.

Kрилну к’ Југу весело ласта…

Птић се излегну, старина дрема!

.

Узех д’ уплетем кошир од прућа,

можда у њему класjе сачувам.

У часном чину тог надахнућа,

срце од среће, удара – туче.

.

Руке грле снажна рамена,

очи милуjу – лучу топлине.

Мелем чезнућа извида ране,

прохуја живот – не штедећ’ године…

.

Тргох се из сна, постеља ми мокра.

Сневање ил’ предсказање за будуће дане.

Песник се враћа где шкрипу колевке мајка још увек чује,

кад време дође и светлост покриjе таму.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s