Радица Матушки: На крају, почетак
Небо се сјури ка земном путу,
трагове живота утаба.
И сунце одапе стрелу љуту,
преко старог плота, прохуја дуж поља житна.
.
Сећања саткана, поглед ми сетан,
дах ветра нежну свилу мота.
Љубих земљу, праг, не прогањах змију кућарку,
топле ми руке од дединог огњила.
.
Детињства трен у мени заста,
а као да се издах спрема.
Kрилну к’ Југу весело ласта…
Птић се излегну, старина дрема!
.
Узех д’ уплетем кошир од прућа,
можда у њему класjе сачувам.
У часном чину тог надахнућа,
срце од среће, удара – туче.
.
Руке грле снажна рамена,
очи милуjу – лучу топлине.
Мелем чезнућа извида ране,
прохуја живот – не штедећ’ године…
.
Тргох се из сна, постеља ми мокра.
Сневање ил’ предсказање за будуће дане.
Песник се враћа где шкрипу колевке мајка још увек чује,
кад време дође и светлост покриjе таму.