Павол Вићаз: Србин сам и то ћу остати

Србин сам и то ћу остати,
Србином се до своје смрти звати
и у српској земљи, само у њој,
кад смрт позове наћи мир свој…
.
Заједно са својом браћом, а не сам,
спаваћу мирно свој последњи сан
у храму белих зидова,
у сну вечном без снова…
.
Српски храм, земља српска,
туђа би ми била мрска,
Србин неће заборавити на мене,
да ме у својој молитви спомене…
.
Како бих сам могао бити у туђем крају,
кад ме овде сви познају,
спаваћу са Србима мртвим свим
са осмехом тихим, блаженим…!
.
Крст српски с настрешницом малом,
поставите на гробу мом,
јер Србин сам својим бићем целим
па то и по смрти остати желим…
Поезија Лужичких Срба
Приредио – Петар Пипер