Милан Николић Изано: : Дневник :Душе – Трептаји душе (2)
Када се осмехнеш, ти несвесно затрепериш у мени. Тада ми рука
задрхти и сама грчем мишића у стиховима испише божанске љубавне
речи. Допада ми се тај осећај тебе у мени, јер тада свесно живим,
стварам у слободи и душом волим. Потребан ми је твој осмех. Молим
те, насмеши се. Затрепери!
.
Никада се, друже мој, не ругај томе што се жена стиди, већ се клањај
њеној снази са којом ће свој стид у поглед и осмех уградити. Осмехом
ће ти о њему све рећи, а сјајним погледом твоју пожуду за њеним
телом поломити. Никада, друже мој, нећеш на прави начин жену заволети
све док ти због њеног стида суза у оку не заигра. Тада ћеш
схватити да те боли исто оно што и њу. Пожуда је поседовање, а страст
вера. Воли је погледом испуњеним светлошћу њеног стида. Само тако
никада је нећеш имати, а вечно ће бити твоја. Никада се, друже мој,
не ругај страсти јер она љубав из стида распламсава, а кад гори у вери,
никада не прегори. Сада иди и научи како да стид жене волиш и никада,
никада не заборављај да стид јако боли.
.
Да ли сам ја исти ја, ако ти сваког дана пролазиш кроз мене и остављаш
у мени свој траг?
Реци ми анђеле.
*
Када душа порасте, човек подетињи.