Милан Николић Изано: : Дневник :Душе – Трептаји душе (2)


Када се осмехнеш, ти несвесно затрепериш у мени. Тада ми рука

задрхти и сама грчем мишића у стиховима испише божанске љубавне

речи. Допада ми се тај осећај тебе у мени, јер тада свесно живим,

стварам у слободи и душом волим. Потребан ми је твој осмех. Молим

те, насмеши се. Затрепери!

.

Никада се, друже мој, не ругај томе што се жена стиди, већ се клањај

њеној снази са којом ће свој стид у поглед и осмех уградити. Осмехом

ће ти о њему све рећи, а сјајним погледом твоју пожуду за њеним

телом поломити. Никада, друже мој, нећеш на прави начин жену заволети

све док ти због њеног стида суза у оку не заигра. Тада ћеш

схватити да те боли исто оно што и њу. Пожуда је поседовање, а страст

вера. Воли је погледом испуњеним светлошћу њеног стида. Само тако

никада је нећеш имати, а вечно ће бити твоја. Никада се, друже мој,

не ругај страсти јер она љубав из стида распламсава, а кад гори у вери,

никада не прегори. Сада иди и научи како да стид жене волиш и никада,

никада не заборављај да стид јако боли.

.

Да ли сам ја исти ја, ако ти сваког дана пролазиш кроз мене и остављаш

у мени свој траг?

Реци ми анђеле.

*

Када душа порасте, човек подетињи.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s