Овде се равна протежу поља.
Заноће, тако, уз стазу, крај шума.
У даљини само, још по нека доња,
обузме ми мисли, не силази с ума.

Зашто ти мислиш да цветови плачу?
То само роса клизи са латица
и пркоси ветру, старом ткачу,
па неста тихо, у зраку Сунца .

То се са латица круни седеф,
с пијаних, богородичиних трава.
Издалека само, све личи на ђерђеф,
на који клону кантариона глава.

Играм се ветром што сеје трње
у заспалим браздама крај села
и плугом снажним заорах трње,
поносна и горда, уздигнута чела.

Чекам да никну стабљике трава
нежне и крхке, к’ о сенка нека.
Видеше ме птице, како спавам,
уморног тела, попут човека.

Тада ме буде стабла различка,
латицом плавом лепоту нуде,
а онда, покрај чупавог чичка,
вијуга стаза за мраве и људе.

 Збирка – “ Србијо, вољена копљем и песмом“.

*