Владимир Мајаковски: Сергеју Јесењину


Отишли сте, што се каже, на свет други.

Пустош…Летине, постајућ звезданост.

Нема више ни пива, ни друга.

Трезност. Не Јесењине, то није иронија

Вама.

У грлу је грудва бола, а не смех.

Видим-пререзаним рукама, дижете

Властитих костију мех.

Престаните! Доста! Зашто бунцате?

Хоћете да лице скрије смртни вео?!

Ви тако претеривати знате

Како нико на свету не би умео.

И зашто? По чему? Недоумица пада.

Муцају критичари: разлог тога

Је ово, је оно….а, у ствари нема склада,

У билансу – пива и вина многа.

Веле – да Вам боемију замене класом,

Класа би утицала на Вас и споразум.

А зар она жеђ гаси квасом?

И када пије класа чува разум.

Веле – да су Вам неког напастовца дали,

Постали би сте садржај обдарени.

На дан би сте по сто стихова писали,

Заморно и дуго к’о Дороњин.

А ја мислим да се то осети,

На себе би сте још пре дигли руке.

Боље је од водке умрети,

Него од досаде пуке!

Узрок губитка неће речи-ни нож,

Ни омча с вратила.

Можда вене не би требало сећи,

Да је у “Англетеру” било мастила.

Подрзаваоци радосни: на бис!

Скоро цела чета против својих жила!

Зашто повећавати број самоубистава?

Боље повећај производњу мастила!

А сада у грлу- заувек ни словца.

Тешко је и глупо бити мистерија.

За нацију, језикотворца,

Умро је звонки мајстор, бекрија.

Са прошлих сахрана, чак и блатне,

Задушних стихова носе траље.

Риме о хумку к’о ћускије млате-

Зар је то песнику поштовање?

Ни споменик вам нису свели-

Где је он, гранита ил’ бронзе лук?

А к решеткама сећања већ су понели

Светачких успомена буђ.

Ваше се име марамицом слинави,

И ваше речи Собинов балави,

И бунца сто је бреза усахла-

“Ни речи, о дру-уг мој, ни узда-а-а-ха”.

Ех, треба показати причу,

Том Леониду Леонгриничу!

Треба устати као скандалист:

Нећу да се мој стих жваће и блати!

Заглушити их уз тропост свист,

И у Бога и у матер их послати!

Нек се растури та неталентована поган,

Ширећи капутна једра мрка,

Нека у лудом бекству Кохан

Избоде људе шиљцима брка.

Гадови се морају проредити.

Послови- да се стати не сме!

Живот треба изнова преуредити,

Па тек онда писати песме!

За перо то време- лако није,

Али реците, Ви, богаљи, сакати,

Где је, када и који то геније

Бирао пут утабан и лаки?

Реч је – вођа људске силе.

Напред! Да би се време језгром

Отишло, и везе да би слабе

Биле за прошлошћу свислом.

Мало је весеља на насој планети.

Нека нас будуцност са радошћу веже.

У овом зивоту није тешко мрети.

Изградити живот – далеко је теже.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s