Ђе поменук Обрада, паде ми наум како е он вољо да комендија и ћера инат овим партијашима. Нарочито се прегањо с Милом Кучком. Миле ти је бијо стра и трепет. Те одборник, те преседник месне заеднице, те секретар партинске организације за ова три села. Ал Обрад то није доносио ни до… д-извинеш. И стално се они уједали. Ма нису се они мржљели, но нако се прегањали, ко класни непријатељи. Једне године порани Обрад на Бадњи дан, у разасвит, да сјече бадњак у Паљежу. Успут се сустигне повише њиг споради истог посла. И како е Обрадова шума била најближа џади, он први одмери оком церић, прекрсти се и вели:

– Добро јутро, бадњаче! И, честит ти Божић!

Ондак извади из торбице жито и почне да баца око церића. И почне

гласно да збори еда би га чуле комшије, па то прењеле тамо ђе треба.

И вако вели:

– Ево, тичице Божје, и вама да прославите Рождество Христово и да се радуете и пјесмом прослављате Творца и Сведржитеља. Наручајте се данас жита из мог салаша, а на љето идте у Милову њиву те се ранте, пошто вам он

јутрос неће ништа доњети. Јербо он се јутроске не клања бадњаку и Бадњему дану, нит се спрема да ујутру слави Богомладенца што се роди у Витлејемској пећини. Јок. Он се клања оном непомјанику што се родијо у Кумровцу па ће 25. маја да празнуе његов рођендан.

Кад је попрошо Божић, обру се Обрад и Миле у Козовој кавани. Обрад,  онима у шајкачама, за једним, а Миле, с партијашима, за другим асталом. Неко из ћошка џарну како е Обрад благословио тицама да се ране у Миловој

њиви целе године, пошто иг није наранио на Бадњи дан.

У том ће Миле:

– Не мож Обрад да не уједе. Мало му било што смо га амнестирали те изашо из Митровице прије времена.

А Обрад ће на то:

– Е мој Јаки, доћи ће земан кад ћете ви најадати и кад ћете виђети ко е се борио за народ, а ко му е о глави радио. За то ћемо ласно. Него до тог земана ви ћете да нам изарумите ђецу са том вашом вилозовијом: Потрчи – лези, потрчи – сједи, потрчи – једи. И што кад једете не смочите, но најволите срце од лубенице и кору од млјека. Све ћете ви то на нос искијати.

А Миле не остаде дужан:

– Не липши, магарче, до зелене траве.