Свуда је мрак само небо озвездано
из кога падају пахуље на већ висок снег.
Дрвеће узима облике како га гледамо.
Гране се повиле као да је на њима тег.

Под Месечином беласа се целац,
светлуца као од звездане прашине.
На том,белом пољу треба да је црни стрелац
да брани ако звук наруши море тишине.

Том бих белином грешну,душу да бојим
док не постане чиста као новорођена,
празна да ништа и никога не зове својим,
спокојна јер осећањима није вођена.