-лирски запис-

 

Мирис дрвета,

гори ноћу док светле звезде.

Жар задржава поглед.

Мисли пуцкетају као ватра.

Све постаје једно. Мир, хладноћа, мрак, ветар, мир, мир, мир…

Све се стапа са ваграма жеравице која греје хладно лице.

Тада је све ту.

Ништа ти више ум не жели.

Само да вазда бивство са ватром дели.

Да почива.

И да игра лако ко пламен.

У мраку не видиш знамен – постајеш.