Мирослав Мика Антић: Црвена Јесен
Кад дође црвена јесен и чокот крвљу роди,
девојке нека расплету курјука дебели швигар.
.
Гологлав ћу се кроз поља клатарати по води
пијан од ветра, а искрен к’о материна брига.
.
Полићу кошуљу вином преко целих недара.
Певаћу нешто из грла и отегнуто низ куће.
.
Још сам толико момак, још имам толико пара
да купим усне света мокре, црвене и вруће.
.
Жене, чувајте очи! Ја све одреда лочем.
Сакријте негде рамена. Гладан сам белих тајни.
.
Будем ли мало диваљ, опрости месече – оче,
до умора сам жељан кровова завичајних.
.
Неће ми бити тешко ако све није плаво.
Нисам ја овом крају далеки путник стран.
.
Ионако сам увек био и Бог и Ђаво
због неке пахуље ретке што задоцни на длан.
.
Кад дође црвена јесен, берите винограде.
Девојке, рваћу се. Отимаћу вам груди.
.
Доћићу да весеље точим у серенаде
уз кикот, вриску и лавеж тешких хармоника лудих.
.
Дај, нека песме реже! Цвокоћу дирке кроз вече.
Вина, бирташице, туго! Вина! Направи пожар!
.
Ја сам остао исти као зид неокречен
и на детињство давно мирише моја кожа.
.
Жељан сам да ми кише лижу косу са чела
и да ме чаша здравља пред капијама срета.
.
Кад буде црвена јесен, нека дођу сва села.
Још имам доста зуба за мокре усне своје