Смрт видех да седи на међи

крај поља житног,

о косу нову, звонку

незрело класје бије

док претећи уокруг звони

Солинген, Солинген, Круп.

.

Смрт се подиже, около погледа

ко лопов – нигде ничег.

Заплака младо жито, моли,

а она косу ту хвали

и мирно, само вели:

Солинген, Солинген, Круп.

.

Кад погледах опет све беше

на своме месту сваки поток

пљускао је само у бари зелен лист

њихао се на другој грани горди

гавран, авион брујаше у зраку

сам шарао је Јупитер по васељени

боље бројао је само доглед

.

Годишњеодморце познадох на сунцу

неосетљиве без лица лежаху

празне конзерве свуд у песку живахни

појединци –

.

Једне ноћи умрло је

треће око којим сам

једноставно

видео све.

Поезија Лужичких Срба