Ана Андрејевна Ахматова: Александру Блоку
Ја сам дошла песнику у госте.
Равно подне беше, и недеља.
Напољу се вејавице злосте,
А у соби топло је од жеља.
.
Сунце, неке боје малинове,
Израња кроз колутове дима.
Домаћин је ћутљив.Попут сове
Посматра ме ватреним очима.
.
Његове су очи тако тешке.
Ко их види, занавек их памти.
Заклињем се да не правим грешке:
Не смем, не смем у њих погледати.
.
И тако се зачела беседа…
Димно подне у соби мрак хвата.
У високом дому који гледа
На широке Неве морска врата.