Скривен ми поглед преморени.
Иду колоне бескрајне, тужне.
На пести своје чело наслони’
газе блатњаве путеве, јужне.

Остало им је пусто згариште
на земљи српској, рођеном прагу.
За њима душа вапај иште;
многи гинуше за земљу драгу.

…А ратник овај, копље Ти носи.
Застаје скамењен, заклања скуте.
Листа странице светле прошлости,
повишеним се гласом, заклиње у Те’.

Србијо, вољена копљем и песмом
и сваком чежњом за родним крајем,
у руци јуначкој, рујним вином
и својим горким уздисајем.

Теби ћу дати искру плама,
дрхтаве мисли узнемирене
и када душу туга слама,
из груди нежности прикривене.

Само ми моју нејач заклони!
Лицем јој тамна, прелети сена!
Србијо, бићу Ти ратник искрени
и пред Тобом пасти на колена!

М.М: Збирка – “Србијо, вољена копљем и песмом“.