Милан Николић Изано: Вечна чежња за љубављу


Зраци

Волео бих видети оно за чиме душа вапи,

срце чезне, а ум лудује.

Знам, никада га очима видети нећу.

Осећам то.

Ех, да хоће још једном

љубав да ме преломи,

као сунчеви зраци

стаклену боцу.

Усправан да стојим,

а кроз мене

свет

својим бојама

да се поноси.

*

Вековима трагам за тобом и сада, када сам те пронашао, ти ми

безосећајно кажеш: „Млада сам, није ми време.“ Па добро. Проживећу

још неколико живота да те сачекам, ионако те волим бесконачно.

Kада те угледам, свака ноћ ми се претвори у ноћ пуног месеца.

Мрсио бих ти косе и режао по врату. Не прилази ми, не брукај ме,

зацвилећу.

*

Заталасам твоју косу, узбуркам своје срце, а ти пливаш у мени.

Ту нема логике, али реалност прија. Заиста је љубав тешко разумети,

а лако осетити.

*

Љубав је светлост која храбрима доноси мир душе,

а кукавицама таму срца претвара у гареж.

*

Kако да те не волим?

Дођеш у дану без сунца,

одеш по мрклој ноћи без звезда,

а сенку своју оставиш на мени.

*

Птица ће и у кавезу остати птица, али љубав ту моћ нема, јер када

се врата кавеза отворе птица ће раширити крила и одлетети, а љубав ће

сломљених крила у страху чекати да се појави неко ко ће је из ропства

извести.

М.Н.И: “:Дневник :Душе“

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s