Милутин Бојић: Лепота
Ти гледаш водопад како се пенуши,
слушаш фијук ветра крај речних обала,
и осећаш маглу што штипа и гуши,
но не видиш сунце у бари сред кала.
.
Гледаш како грана за граном се суши
и прелива јесен изнад морских вала
уморнога сунца хиљадама шара
и мре тисућ боја шумом четинара.
.
И гледаш кад јутро из ложнице ступа,
и слушаш клептање изгладњеле чапље,
гледаш како месец млеком брда купа
и сањива роса јутром с ружа капље,
и не видиш ништа и корачаш даље
плачући што небо само сумор шаље.
.
О, мислиш ли можда, постоји лепота
далека и чудна, непојамна ником?
Блудећи је тражиш стазама живота,
очајно је кличеш својом грубом виком,
а вретено своје Парка кад размота,
смућен ћеш чезнут’ за слућеном сликом
незнане лепоте
.
Чуј, у теби све је:
тобом цвет мирише, тобом сунце греје
тобом небо плаче, тобом горе цепте,
у царству лепоте жена круну носи,
тобом поноћ блуди, тобом звезде трепте,
тобом зло се цери, тобом самрт коси,
анђео и демон тобом с неба слећу
тобом Господ живи, светови се крећу.