Ти гледаш водопад како се пенуши,

слушаш фијук ветра крај речних обала,

 и осећаш маглу што штипа и гуши,

 но не видиш сунце у бари сред кала.

.

Гледаш како грана за граном се суши

 и прелива јесен изнад морских вала

уморнога сунца хиљадама шара

и мре тисућ боја шумом четинара.

.

И гледаш кад јутро из ложнице ступа,

и слушаш клептање изгладњеле чапље,

 гледаш како месец млеком брда купа

и сањива роса јутром с ружа капље,

и не видиш ништа и корачаш даље

плачући што небо само сумор шаље.

.

О, мислиш ли можда, постоји лепота

далека и чудна, непојамна ником?

 Блудећи је тражиш стазама живота,

очајно је кличеш својом грубом виком,

а вретено своје Парка кад размота,

смућен ћеш чезнут’ за слућеном сликом

незнане лепоте

.

 Чуј, у теби све је:

тобом цвет мирише, тобом сунце греје

тобом небо плаче, тобом горе цепте,

у царству лепоте жена круну носи,

тобом поноћ блуди, тобом звезде трепте,

 тобом зло се цери, тобом самрт коси,

анђео и демон тобом с неба слећу

тобом Господ живи, светови се крећу.