Обамрлих стопала

последњи бег од парализе направих

и ево ту саму свету у ком све буја

зато је овде једино могућа лирика

и лирска афричка критика.

.

Почињу да ме фасцинирају зелено и жуто

као Ван Гога када је изашао из санаторијума

али то је прошлост

а овде је одиста све још старије

само се то не види по катедралама,

музејима, споменицима, манастирима

– њих готово да и нема.

 Уметност не постоји унаоколо

превише је скрита, првобитна, обамрла.

.

И зато обамрлих стопала

не желим да се вратим

у изопаченост свог језика

у видљиву културу

у фотографисање рушевина.

Повратак у Банту одаје

чини од климе митологију

чини да не разумем више

ни краљеве ни демократију

ни ону европску дугу реченицу.

Х.Ш.Исаков: Збирка –“Потрес мозга у Африци“