Рефик Мартиновић: Остани у мојим песмама


Говоре ми …

да те виђају

у вечерњим сутонима

у сенкама дрвореда

ходаш обалом тихе реке

кораци ти све тиши

а године нижу

слушање ветрова

који реком у двогласу

свирају тужне сонате

кидају умрло лишће

и бацају низ реку

…а сретни пролазе

осмехом загрљени

држе се за руке

ја им се радујем

и цртам стара сећања

наше љубави

која још боле

…сећања на тебе

са сјајем у трави

и ранама које пеку

кад пламеном горе

јер је део мене

отишао с тобом

…остани у мојим песмама.

.

Нисам издржао драга

на бранику љубави

пусти ме да сабирам

дане прохујале са вихором

а кад потоне ноћ

и звезде се погасе

поклонићу ти душу

да заједно сањамо

оно чега нема више

љубав није за себичне људе

она је привилегија

оних што се буде пре птица

…остани у мојим песмама.

.

Чуваћу за тебе

звезде у очима

да осветле уснули град

да у сећањима твојим

будем вечно млад

иако твоји растанци

оставише траг

знам да…реке теку

у истом смеру

без повратка извору

…кад не буде нас

нека остану песме.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s