(Душку)

Белесају, лебде крила сова
ноћас, у ово глуво доба
и тихо цвиле ноћни љиљци,
далеко, сада, од твога крова.
Мој уздах клонуо крај гроба
где клизи поноћ у измаглици.

Ту се и модро прамење неба
кида од бола и од туге,
ту лебди тамна, болна празнина,
а само тренут један треба
да се прекину путање дуге
и наспе чаша црног вина.

За душу твоју, рођено моје,
за покој срећним данима
што тихо мојим мислима миле.
Спавају сада очи твоје
на длановима хладнима,
к’ о трњине тамне, усниле.

И непомична остаје трава,
на гробу твоме, о, туго моја,
ту, где су наши рођени
вечито и душа твоја спава!
Реци, зар ниси њиховог соја?
Долазе зимске студени.

Крате се јесењи сутони.
Бездана прашина потамни
и ноћ све више згушњава.
Најдражи обрисе живота мог,
дувају ветрови помамни
крај твога тела уморног.

Фото: Дански уметник Теодор Филипсен