Димитрије Николајевић: Блиска и далека јесен
Једна жена са хаљином од натрулог предела
Долази у мој дан, седа за сто поднева
И гледајући ме потамнелим очима тек опалог лишћа,
Као коре воћа тренутак по тренутак
Жваће моје време.
.
Узалуд у небо кријем лице и бежим везан
За корен као стабло на које слећу уморна јата облака
И док се чују крици птица у ваздуху,
Претварам се у ветар око себе као око куће
Обрасле у заборав на чијем прагу стојим.
.
Једна жена са гласом од дугачких киша
Силази у моје вече, леже у постељу сна
И чекајући ме дубоким телом још увек топле даљине,
Као жар непогоде пламен по пламен
Гори моје слутње.
Фото: Никола Педовић, Г. Дубац, Гуча