Знам, умрећу у зору! Ал од две – у коју?

Не одлучих – са којом – тек поруџбином ледном.

Кад бих могла двапут да згаснем буктињу своју!

У вечерњој зори и у јутарњој, одједном!

.

Небесна кћи – а кроком прођох земљу ову!

С кецељом ружа. Ни клицу не такнувши коју.

Знам, умрећу у зору! Бог – ноћ јастребову

Послати неће по лабудовску душу моју!

.

Склонивши нежном руком нељубљен крст, чисто,

Јурнућу у небеса и задњи поздрав дати

Прорез зоре – и у мом осмеху то исто…

И у самртноме даху песник ћу остати!