Горан Лазаревић Лаз: Небостазјем ветар свилокрилни
небостазјем ветар свилокрилни
стопала нам милује уснула
раздељени светлином умилни
распаметом хиљадама чула
.
два се чуда премећу у треће
несагором зведанога праха
опет биће што сад бити неће
од усхита до несаглед страха
.
пупољци усана пролећно бехаре
низ груди се сливају бујице
опијају дуго махнитаве јаре
.
чекања нам слуђују улице
због бескраја надање је веће
спој бесмртни распрснуте среће