Анђелко Заблаћански: О песништву


На шта се наслањаш: ноћи вучјег зова
И крваве луне у крошњама липа,
Треном кад је песник злослутан кô сова
И речи кô песак пустињски просипа?

На шта се наслањаш ноћи без славуја,
Са језом у свему сем у кори хлеба,
Пре него влат жита обори олуја,
А песничко чувство ником не затреба?

На шта се наслањаш за све глува ноћи,
Сем на своју тмину кад месец прогуташ
Погледом песника у милој самоћи,
Ил’ на перо с којим до сванућа луташ?

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s