Милица Тасић: Опсена
Као сутон су зенице твоје, лутајући сан што мори ме; опсена што тихо шапуће речи непојамне
С висине врач неки осећања ми скрива у кутију неку стару и небеском паучином прекрива сећања моја
А ти се јавиш, као пламен што обузме цело биће и затвореног ме чуваш као последњу наду
Пандора маште моје ти онда биваш, док под капцима даљина лута; и простор се сузи око мене,
а потом ми тешко у грудима и као камен неки да пада на мисли далеке
Узалуд пипах јаву тражећи те на овом свету кад као химера ме љубиш и измичеш међу прстима као магла…
.
Извор: Србски Журнал-2017.година–