Легенда помиње младића вредног у свему. Косио је све само није један део близу куће, јер је чуо,  да ту расте неко магијско биље.

Једне ноћи, нечије руке, почупале су намножене коприве и засадиле, у облику срца, неко цвеће. Тај малени врт био је обележен белим каменчићима – белуцима.

Негде око Младенаца, то је цвеће процветало, и  били су то прелепи бели и жути цветићи, прошарани модрим бојама, као и тајанство околних брда.

Изгледало је, као да цветови гледају једни у друге – мушки и женски погледи – и да их лахор повија те се милују између себе.

Младић је желео да угледа оног,  ко му је цвеће даривао,  и ко га и негује, али сем сени руку које су миловале растиње, ништа друго није могао видети.

Прошло је доста времена пре но што је од три бабе  мудрице,  сазнао да је цвеће порука од девојке Милованке, чије га срце милује, али се не усуђује да му каже колико чезне за њим. И још му је речено, да ће она да се појави у селу, када и он своје срце обележи белутком и засадом истог биља.

У одређено време, заказано, младић се стварно срео са својом Милованком, чије су руке миловале све чега би се дотакле.

Гледали су се они по дану и миловали по ноћи.

Свака од нас има свога Младића и свако од Младића има своју Милованку и данас…

.

-слободна интерпретација текста – Волимо Нет и сл…..