Драгош Пајић: Цвет људождер
Да ли је компас покварен,
бумеранг сигурно јесте,
азимут смрзнуо казаљке
па залутасмо у беспуће.
.
Зашто не видесмо на време
пролокане стазе
и канале мочварне
у које упадосмо.
.
Сада је тешко из њих изаћи.
Све напоре улажемо да се
накострешени од зиме,
смрзнути, изгладнели,
домогнемо суботе,
тамо бар нахранимо нејач
коју смо увукли у овај кал слузави
што гуши жабокречином,
хвата се око врата и дави својим пипцима.
.
Да ли ће нас матица одвући
у суноврат и неповрат,
да ли нам треба месија
да му се исповедимо,
дрхтимо од срама што нам подметнуше
и у кљуса ухватише закамуфлиране
зеленкадама и густишем у који
угазисмо мислећи да је благоцвет
а не цвет људождер.
.
Држимо се за руке, грејаћемо
се поред ватре, јешћемо шумску храну
певаћемо протестне песме
да ојачамо желудачне сокове
и изнурени не поједемо сами себе.
Д.П: Збирка – Дубоки корени