Димитрије Николајевић: Певајуће сјај


Пада нека тиха светлост на биље, на танке руке

Које подижем за птицом излетелом из сна.

И тренутак се пресијава и дели на славолуке

Описане ужареним жицама у мом гласу без дна.

.

Све што момислим оживи и постаје свој свет

Кроз који се пробијам до свога заноса од свих даљина.

Данас кад за тугу неће да зна ниједан цвет,

Дајем свом одјеку за право да га сања тишина!

.

Док поглед испиран небом распуклим као ружа,

Свако дрво у мени има свој корен и лист,

Јер ветрови су моја глад што се бескрајем пружа

До оног предела где сам заборава камен чист.

.

И време што као човек кривудавом путањом пролази,

Отима ме за свој руб и обећава један висок град.

Моје је све што са сунцем у пламену залази

И оставља за собом јеку живота кроз пуцањ и пад.

.

Само ствари без сенке под додиром да ме жаре

Кад их пун заласка надом позлаћујем певајући сјај.

Видим како се у чудесни замак претварају кровињаре

А пут до њега је ове песме сваки дрхтај.

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s