Верица Стојиљковић: Чаролија
Ноћ преварну у дан претвараш
Тихо, без звука, невидно тами
Док сплећем нам прсте и платно правим
Од погледа у сунце управљених.
.
Бледило зоре у румено бојиш
Осмесима дугом нанизаним
Док сликам шуме и пропланке
Са срнама и јеленима заспалим.
.
Песмом душе изворе будиш
И корење трава милујеш
Док путујем пространствима
Очију твојих!
Верице, за мој укус, пишеш најлепше песме.
Мирославе, имате префињен укус за поезију.
Благодарим што пратите објаве на СЖ!