Владан Пантелић: Тако је говорио Драган Симовић


На данашњи дан пре две године вертикално се у Златни Ириј узнела душа Драгана Симовића. Међу блиским поштоваоцима и на Ирију познат је и по другом имену – Песник. Отишао је тамо одакле је и дошао и наставио да ради исти посао као и на Мидгард земљи, али на много вишој фрекфенцији и са много више одговорности. У последњим годинама свог битисања уређивао је Србски Журнал. Његови текстови су били јасновити, вечни, писани врло језгровито и прецизно, препуни мудрица и силница, и као етерична стрела погађали суштину проблема, духовног или политичког.

Зашто није увршћен у србске уџбенике? Зашто деци у основним и средњим школама, и зашто студентима, магистрантима и докторантима, нису доступни његови оштроумни, мудрачки текстови и његова онострана поезија? Разлог је јасан. Они који о томе одлучују још су разапети у густој материји, и њима није позната многодимензионалност света. Иако су за високу духовност, високу стварност, воштане фигуре, имају моћ у овом преварном свету да одлучују, догматски или политички. За њих је појава Драгана Симовића на песничком небу земље Србије – Праисконије неразумљива, мистична.

У једној ранијој објави писао сам како је код познатих србских критичара прошао Владислав Петковић Дис. Њега су просто искасапила четворица, тада најпознатијих, критичара користећи најружније речи и најопакије оптужбе. То је природа најгушће свести која се зове материја и која је изнедрила Изме – комунизам, социјализам, демократизам… Преживео је Дис, али није преживело много других талентованих поета које је ова разуздана и неплодна четворка искасапила. И писао сам о паралели Дис – Симовић. Драгана нису критичари тако касапили. Остали су забезекнути и неми. И промуцали су: Драган Симовић је мистични песник! И тако прећутно су га отписали. Реч су му ускратили, а Реч је насушнија од хране, од воде, од ваздуха.

Недостаје ми Песник. Недостају ми наше кратке шетње по левој обали реке Истар која се сада зове Дунав и недостају ми наши дивни разговори у којима није било трунке заједљивости према било коме или било чему, није било трунке оговарања. Сва бића смо посматрали као Једноту, као пројекције Јединога Бога.  Корачали смо знајући да је сваки наш корак и сваки наш покрет – корак и покрет Бога, и да је сваки корак и сваки покрет људи које смо сретали, такође, корак и покрет Бога. И како бисмо онда могли мислити или рећи нешто лоше за било било кога или за било шта у Божјој творевини! И недостаје ми тренуци и сати Тишине коју смо практиковали седећи на обали реке која долази из извора испод Перунових планина и хита ка свом уточишту носећи и ширећи значајне вести које се у дубоком миру и спокоју чују и препознају. И недостаје ми дубока, дубока Ти-шина, бременита пуноћом и Знањем, у којој смо открили да она није нема већ има Слово, Слог. Реч, Реченицу… И у којој смо открили да је сваки човек Пут и Циљ и Сушт.

Драган Симовић је један од врло ретких светских песника и мудраца, који је схватио да је свет опсена, илузија, коју ствара свест. И схватио је да је свет уствари Игра – Пралила Моћи Јединога Бога. Када човек то схвати у њему се појави осећај чуђења, исти онај осећај који има дете када први пут после рођења у овој равни, раширених очију угледа свет. Тај осећај, када човек види свет, као што га је Песник видео, после једног новог и тешког рођења, је радост, радост од радости, радост од праискони.

Тако је говорио Драган Симовић

Над снежним врховима у даљини рађа се духовно сунце једног новог почела

Душа ова гле! рађа саму себе на путу Вечности

Ми вазда снова рађамо сами себе оним што бивамо у Вечности сушти

Твоје видовито знање јесте Знање Бога о самоме себи

Бог нам се јавља онда кад престанемо да трагано за Њим изван себе

Опусти се сневај, све је у теби дивотно вечно. Буди што јеси одувек свој у свему

Певач у свету нема уточишта. Гле! самотан бива у свим световима

Ти си један једини у свим световима који рођени нису, који настати неће

Зачет пре времена, рођен пре светова, обитаваш уистини у праску Вечности

Најдуже сам путовао до срца својега тражећи Онога што у срцу мојему обитава у Вечности и Безкрају

Што сневали нисмо то се ни родило није

Само далека звездана јата бдију над душом мојом што се у Вечности рађа

И гле! прапочело свих почела у теби обитава

Смрт је уистини само један сан који неко други уместо нас снева

У свету опсене све бива опсена – и љубав и познање и истина сушта

Моји су снови стварнији од ваших светова стварних

Смрт је огледало живота с ону страну смрти и вечног незнања

Догађа се само оно што сневамо будни

Далека звездана јата и светови тајносани у твом унутарњем гле! бивају и јесу суштаство праискони

Познах и објавих звезданим јатима у ноћи од века да су вечан живот и вечита смрт једно те исто у свим световима

Све што умре родиће се снова у далеко неко праскозорје

Док у себи обитавам свет уистини нема власт нада мном

Оно чега нема у сновима нашим тога нигде другде у вечности нема

Догодиће се гле! у свету и у вечности само оно што се пре тога у снима догодило

Онај сам гле! што обитава у тишини векова и светова који још рођени нису

Песме моје гле! нису намењене многима већ само некима који ће уистини познати душу моју у вековима будућим и у вечности

Онај сам уистини што болује душевне немире светова и духовне боли далеких звезданих јата

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s