Илија Зипевски: Зрак стварања – АЗ


У наредним редовима разматрамо зрак Божијег стварања кроз Азбуку правећи паралелу са словенским руским предањем о постанку света (Дети Сварога – Бујнова Татјана) и стварањем описаним у првом поглављу мојсијевог Постања (Битие – стрслв).

Прво слово Азбуке АЗ значи први (раз, ас), почетак, извор. Аз је такође старословенска лична заменица у првом лицу једнине – ЈА, која је као таква обстала у бугарском наречју (ас) да би са појавом јотовања добила облике јаз (словеначки) или јас (македонски) и најзад ја (србски, руски и сви остали словенски језици). Аз стога означава СВЕСТ а свест је првобитна искра Духа (или Рода) и без свести ништа не постоји. Зато да би разумели АЗ и даљи азбучни ток, морамо да разумемо само стварање относно постање свести и света.

Све што постоји, што је икада постојало и што ће икада постојати јесте Свест/Ум/Тело Врховног Бића. Врховно Биће су Словени углавном звали Сварогом а Његово друго име општег отређења које ћу овде користити гласи Свевишњи Бог – да буде врло јасно шта Он представља. Све што постоји јесте Свевишњи Бог и изван Њега ништа не постоји. Он је Творац, Он је створено и Он је пра-узрок Творца. Свако појединачно биће – душа, само је саставни део Врховног Бића – Свевишњег Бога.

Свевишњи, пре него што начини први покрет који буди Његову свест и рађа Свемир, обитава у стању ПРАЗНИНЕ.  Празнина је стање пре свих стања. То је Празнина о којој је говорио Буда као највећем домету медитације када свешћу у потпуности надиђемо свако деловање ума – када надиђемо било какво поистовећење относно идентитет (ЈА САМ). Управо из те Празнине лишене било каквог личног отређења (којој се враћамо једино кроз потпуно надилажење ума) рођена је прва свест а потом и сви светови. Празнина је заправо ПРА-АЗ-НИНА – стање пре АЗ, пре ја – пре било какве свести о себи. Празнина је могућност свести – семе свести – пуко постојање без икаквог облика и деловања. То је мрак из којег се рађа први живот попут мрака земље из којег клија семе и мрака најкраћег дана у Години када Сунце поново почиње да се диже на небу.

Словенско предање овде говори о Роду (пра-стање Сварога) који спава заробљен у златном јајету света.

Чим Свевишњи начини први покрет – када се снагом Своје Воље покрене (напред – назад, горе – доле, лево – десно) долази до Његовог првог разликовања Себе у относу на простор који Својим кретањем описује. Дакле долази до разликовања Онога који се креће у относу на  простор који Његово кретање ствара. Рађање свести о простору који Свевишњи (Род) описује Својим кретањем и разликовање Себе у относу на тај простор рађа прву свест о себи – АЗ (ЈА или ЈА ЈЕСАМ – АЗ ЕСМ).

Простор који описује кретање Свевишњег је управо Родово златно јаје. Како је писао Карлос Кастанеда, изглед човекове ауре (електромагнетног поља) има облик светлећег јајета. Јаје као извор живота – простор који описује домет кретања свести, стога носи име ЈА-ЈЕ(САМ). У енглеском језику оно гласи EGG (ego /лат. грч./ – ja) што такође носи значење собства.

У  Постању (стрслв.) први стих гласи: ИСКОНИ  СОТВОРИ  БОГ  НЕБО  И  ЗЕМЛIУ.

Ова једна реченица описује рађање свести (АЗ – НЕБО И ЗЕМЉА) из почетка относно Празнине (ИСКОНИ). АЗ је заправо и НЕБО (А) и ЗЕМЉА (З). Сав простор који Својим кретањем описује свест Свевишњег представља ЗЕМЉУ док сам Свевишњи као извор свести представља НЕБО. То је прва поларност – прва двојност која је потребна да би се свест о себи у относу на оно што она није издвојила. То су начелни принципи Духа (НЕБО) и Тела/Материје (ЗЕМЉА). Дух је тај који установља – који је свестан, а Материја је све оно чега је Дух свестан – све оно што представља саджај свести а није извор свести. Стога је тело (Материја) исто што и тло – земља. У индијској ведској традицији то су Пуруша (Дух) и Пракрти (Материја).

У словенској традицији, златно јаје које окружује Рода попут његове ауре, носи назив Природа (при Роду). Дакле АЗ – ЈА значи свест о себи а свест о себи подразумева разликовање начелног мужко-женског принципа Свемира који је Дух-Тело, Небо-Земља, Род-Природа. То су свест и садржај (простор) свести- све оно чега је свест свесна.

При стварању првог двојства, истовремено се рађа прво тројство. Трећа сила относно тачније прва сила која претходи издвајању Духа и Материје је онај првобитни трзај Воље Свевишњег којим се Он покренуо и издвојио из Себе Дух и Материју. То је тројство Свевишњи (0), Род (+) и Природа (-). Ако посматрамо рађање свести относно стварање света као Свевишњи чин оплодње а златно јаје као Духом Божијим оплођену јајну ћелију пра-твари онда је тројство Свевишњи (0), Семе (+) и Матерца (-). Можемо га гледати и као Отца (0), Мајку (-) и Сина (+). У хришћанском тројству принцип Мајке је заменио Дух Свети (свети простор који прожима све – обавија се око Духа као његово тело) а Мајка је издвојена из тројства као Богородица.

Други стих Постања гласи: А  ЗЕМЛIА  ЖЕ  БИ  НЕУСТРОIЕНА  И  НЕВИДИМА,  И ТМА  ВЕРХУ  БЕЗДНИ  И  ДУХ  БОЖIИ  НОШАШЕСIA  ВЕРХУ  ВОДИ.

Дакле, Земља је испрва била неустројена и невидљива, тама се уздизала над безданом а Дух Божији се уздизао над водама.

Ово је опис свести о себи (АЗ) као такве – без ичега створеног. Ово је стање медитације у којем свешћу умирујемо ум и сводимо га на само један једини облик без икаквог другог дејства осим: ЈА САМ. Свест овде обитава у таласима Материје без облика – рађањем свести Свевишњи је покренуо воде твари као звук ОМ (WWW). Воде се у поменутом стиху относе на пра-твар Материје – звук тишине који је заправо таласање (вибрација) или мрежкање Материје покренуто померањем Свевишњег кроз простор (стварање простора) што је родило свест о себи (АЗ). У овом стању влада тама (над безданом) јер Свевишњи још није створио светове – није отворио своје очи.

Стварање света описано у овим корацима може да се упореди са буђењем  човека из дубоког сна. Ако је сан дубок, углавном се не сећамо снова, стога то стање отговара Празнини. Чим постанемо свесни да смо у телу и лежимо – да нас има, да постојимо – оних пар тренутака када само знамо да јесмо али не и ко смо – то је стање ЈА САМ. Чим нам сећање проради и сетимо се ко смо, пробудимо утиске везане за тренутни живот – шта смо можда сањали или радили синоћ пред спавање или шта имамо да радимо тог дана, улазимо у следеће стање – створене светове (ЈА САМ ТО).

***

Аз се као лична заменица у првом лицу једнине налази и у летонском (ес), литванском (аш) и курдском језику (ез). Такође се налази у изворном облику АЗ (ја) и код Етрураца, Расена (Светислав Билбија).

Код старих Германа, небески богови се називају Асима. Аси су супростављени боговима природе Ванима са којим често ратују. Аси су бића вечности (НЕБО) док су Вани бића сталних промена относно пролазности (ЗЕМЉА). Сунце увек сија исто (ВЕЧНОСТ) али је Земља та која се око Сунца окреће и њена природа се услед тог окретања изнова рађа и умире (ПРОЛАЗНОСТ). Укратко, рат између Аса и Вана је симболичка прича о дејству сила Сунца на Земљу (гром, кише, олује, суша). На старонордијском множина от Ас гласи Аср (Асир). Занимљиво је да Етрурци свога Бога зову Аис а по неким изворима богове називају Аисер (множина от Аис). От истог корена потиче и санскрстко Асур које је првобитно значило уопштено небеско биће док је касније попримило значење демонског небеског бића. Асур долази от санскртске основе Асу која се преводи као Божији дах.

-напомена: слике нису приказане у целини – разлог: програм у коме ради С. Журнал-

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s