Вукица Морача: Светлост
Изађох напоље, реалност ме дочека.
Пожелех сунцу да је вечно и срећно.
Насмешило ми се, намигнуло
И топлим зракама загрлило.
.
Даровах Мајци Земљи светлост из срца,
Светло свом дрвећу
И мајци дрвету у далеком Сибиру
Што спаја живахни свемир,
А корени му из срца Земље извиру.
.
Подарих светлост из душе
Свим елементима стварности,
А пре свега и изнад свега
Спустих сферу среће у руке