Зорица Бабурски: Јаблан
Када сунце мине у смирају дана
бесана ноћ пространством стражари
низ гране Јаблана долази јесен
а бледи месец му на усни крвари
.
Звоне звона у бескрајној тмини
то луди ветрови кроз тело му реже
и трпи бол од позне јесени
док сребрна магла груди стеже
.
Запевају гране под зведаним трњем
и бескрајем где се тресла гора
све што је миловао и све што волео је
са црном стражом испратиће зора