Виле и Русаљке (митолошка)
Ој, ти вило Самовило
Самовило света душо!
Пушти мало твоје коло,
Коло твоје самовиле;
Слази мало са планине.
Са планине са Плашковца;
Дојди амо на ту Рашку,
На ту Рашку воду хладну,
И на Рашку и Марицу,
У Рашке су љуте Русе,
Синоћ деву позанеле,
Низ Марицу пооднеле
У велику Мариницу,
А јутрос ју беле виле,
На брег стрмен поизнеле,
Сву зелену, и сву модру,
Мртву деву укочену,
Набубрелу подадулу.
Виле момче послушале,
И слегоше са планине,
А са Шара вељег брега,
Скрај Рашке ми коло воде,
На Марицу погледују.
Кад је било у пол ноћи,
У тој страшно глуво доба,
Русаљке серазиграше,
Из воде ми испливаше,
На брегу ми коло воде,
Страшно коло љућег смеја,
Све зелене и све модре,
Зелен класе распустиле.
Виле мотре постарије,
Које деву позанеле,
Позанеле умориле,
Уморише најстарије,
Устрелише најстарије
Устрелише постарије
Сакупио: Милош С. Милојевић