Ој, ти вило Самовило

Самовило света душо!

Пушти мало твоје коло,

Коло твоје самовиле;

Слази мало са планине.

Са планине са Плашковца;

Дојди амо на ту Рашку,

На ту Рашку воду хладну,

И на Рашку и Марицу,

У Рашке су љуте Русе,

Синоћ деву позанеле,

Низ Марицу пооднеле

У велику Мариницу,

А јутрос ју беле виле,

На брег стрмен поизнеле,

Сву зелену, и сву модру,

Мртву деву укочену,

Набубрелу подадулу.

Виле момче послушале,

И слегоше са планине,

А са Шара вељег брега,

Скрај Рашке ми коло воде,

На Марицу погледују.

Кад је било у пол ноћи,

У тој страшно глуво доба,

Русаљке серазиграше,

Из воде ми испливаше,

На брегу ми коло воде,

Страшно коло љућег смеја,

Све зелене и све модре,

Зелен класе распустиле.

Виле мотре постарије,

Које деву позанеле,

Позанеле умориле,

Уморише најстарије,

Устрелише најстарије

Устрелише постарије

Сакупио: Милош С. Милојевић