Приповеда се да је Растко, син Немањин, Бежећи са очева двора,  да би заварао потере, ходао планином Јелицом, која бејаше непроходна. Успут га је сустигла очева клетва – да се земља под њим пролама. Где год је стао на камен, скачући са брда на брдо, ноге су му дубоко потањале. Пас, који је за њим ишао, није могао да га прати, па се изгубио у шуми.

Уморан, сео је да се одмори. Пропланак пред њим, лепо обрађен, просто га је опчинио. Рекао је:

-Ја лепог губера земље!

Кад се одморио наставио је путовање. Његовог пса нигде није било.

Расткове стопе дуго су се задржале у камену. Народ их назива Савине стопе. Село изнад кога се одмарао назваше Губеревци, а од његовог пса постадоше вукови.