Мира Алечковић: Чекање
Не могу више да будем сама
Сама сред људи, а улице шумне у граду
сама сред сале а она врви од света
Нећу да ме занавек прогута тама
Да ми се последњи кораци полако прикраду
.
Мени се с тобом обалом шета
Крај наше брезе, крај сенке њене на зиду
.
Свеједно да л’ сам ти друга, трећа или пета
Или ко зна која жена по реду
Осећам, последња сам ти драга жена
.
Она која се увек највише воли
Она с којом се сан недосањан сања,
Она с којом растанак највише боли
.
Видим последњим путем неповратног трена
вранце времена обвија предсмртна пена
мру нежни тренуци пролећа и јесени
Идемо и осећам да је остала мени
Сва она у теби љубав недоречена