Мира Алечковић: Чекање


Не могу више да будем сама

Сама сред људи, а улице шумне у граду

сама сред сале а она врви од света

Нећу да ме занавек прогута тама

Да ми се последњи кораци полако прикраду

.

Мени се с тобом обалом шета

Крај наше брезе, крај сенке њене на зиду

.

Свеједно да л’ сам ти друга, трећа или пета

Или ко зна која жена по реду

Осећам, последња сам ти драга жена

.

Она која се увек највише воли

Она с којом се сан недосањан сања,

Она с којом растанак највише боли

.

Видим последњим путем неповратног трена

вранце времена обвија предсмртна пена

мру нежни тренуци пролећа и јесени

Идемо и осећам да је остала мени

Сва она у теби љубав недоречена

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s