Верица Стојиљковић: Зове ме далеки сјај


И зове ме далеки сјај,

звезде што домом мирише,

одакле гледам мраве,

како праве земљане колибе

а лист им сваки, џин изнад главе!

И гледам земљу, како њом расту,

ко највишље дрвеће, уозбиљене траве,

где врхови планина се гледају,

а речи им теку из највећих им дубина!

И топи се Сунца милина,

грлећи сав земаљски чар,

ено, код река стаде,

огледну  у њима свој жар!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s