Милорад Максимовић: Од злата јабука


Са сребрног дрвета сија од злата јабука.

Свест признаје само оно што беше, бива и постаје.

Изашао сам у ноћ. Нисам се смејао себи ни другима нити покушавао да се надмудрујем са страним мислима већ сам тихо продужио стазом до реке.

Ту сам чекао да зрак светла долети са месеца и осветли ноћне лабудове и да скине скраму са мојих сећања које бледе па сину, бледе па нестану заувек…док опет наједном на препад не стану преда ме. 

.

Замислио сам да урадим нешто.

 

Узалуд. Није ми се дало. Али опет ме вукло нешто ка сеновитим обалама Истера како га неко још увек назива. 

Мрешкање дебеле воде и ноћни звуци су заустављали свест о свему сем о присутности ту. Где? Па ту. 

Жена је носила посуду на прање ниже доле.

Остаци неке хране и тамне боје сутона су одлазили низ реку. 

Човек је затегао лук и проверавао снагу тетиве. Узео је суд пун црвене боје и њом почео да вагри тај лук и тоболац, чудно празан без стрела. 

И онда је нагло… 

Лепет крила и стотине птица су се подигле Сунцу жарком. Одакле сад оно кад трен раније месец сјаше? 

Где сам то ја? 

Осетио сам кроз ветар мирис река и свеже рибе али ми очи сада гледају у палме које се њишу и певање неких људи у даљини на необичном језику који не разумем. 

Како се слажу гласови…као ниске бисера и како се они тако слажу ја гледам у себе и не видим. Осећам. Дишем. Постојим. 

Затварам очи не бих ли поново осетио познате мирисе. 

Још су затворене и чујем звоно,

близу оно кравље. Отварам их и скоро скачем у страну јер на мене је ишао пуном брзином бизон у трку! 

Равница нема краја а крдо управо тутњи поред мене…и…кроз мене. 

Ко сам ја?

Где сам ја?

Како сам ја?

Зашто сам ја?

Роје се питања а нема одговора и све се претвара у писак!

Тишина. 

Ничега нема и ја не постојим. Како не постојим када све осећам а ничега нема око мене…у даљини видим светлеће искре.

Немам тело, бар га не могу видети ни осетити, све док нисам спонтано испружио руку да додирнем звезде. 

Ње није било али сам је осетио како дира нешто у даљини без краја а делу мене. 

Удах.

Издах. 

Мрак.

Ништа више сада. 

 

Зора је дошла а ја сам гледао у Сунце и слушао песму набујалог планинског потока. Ватра је горела и топао чај ме грејао у рано пролеће негде на планинама западних страна. 

Шта је стварност?

Сан који се живи. Јава која је моја. 

Ватра ми у прстима и пламен сија ка небесима.

Не чудим се. Певам нечујно а арија цео Свемир обавија. Никада се нећу пробудити у мори. Јер јава је сан који творим. 

Гутљај топлине ми даде нову снагу, пут испред мене засија. Искре небројене посуте што јарко светле. 

Да…

Дух ми то мој и душа да – пут златоправа. 

Златна јабука са сребрног дрвета ме окрепила и улила нове снаге за пут којим се сада иде. 

Велики Орао је седео на стени изнад мене. Рашири своја моћна крила којима заклони поглед на све. Кликтај као порука мени „попни се“. 

Винусмо се путем којим не ходе они који не живе. Искре око нас сјакте! 

 

Прав се отвара, Јава радује а Нав исцељује. 

Слава!

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s